#Arbnora
🩷 "Nora, kako te je prihvatila njegova obitelj, s obzirom na tvoj invaliditet?"👩‍🦽
To pitanje sam čula više puta nego što mogu prebrojati.
Znam za mnoge priče koje nisu sretne. Priče u kojima svekrva nikada ne prihvati snahu. U kojima je invaliditet dodatni razlog za predrasude, tišinu ili distancu. Zato razumijem zašto me to ljudi pitaju.🥺
Ali moja priča je drugačija.🥰
Naim nije imao oca, ali imao je majku. I polubraću i polusestre. I, Bogu hvala, nikad nisam osjetila da me netko od njih gleda kroz prizmu moje dijagnoze. Njegova majka? Ona je žena koja je prošla mnogo. Izmučena životom, ali nije nikad bila ogorcena. Nije me gledala sa strahom niti sažaljenjem, nego s ozbiljnošću i srcem. Da, bilo je situacija kada je pitala je svog sina zna li što ga čeka. Je li svjestan težine života s osobom poput mene. Pitala je jer ga voli – jer mu nije htjela bajku, nego istinu. Pitala ga je jer je htjela da razumije da brak nije igra niti odustajanje. Ali nije nikada pokušala stati između nas kada je Naim odabrao mene. Naprotiv. Bila mu je podrška samim tim što je ostala uz nas. A on? Naim je rekao svojoj mami, tada, prije par godina, da me želi oženiti nakon samo dva tjedna poznanstva.😃 Ja sam mislila da se šali. Njegova mama mi je rekla da se ne šali, da je ozbiljan. Jesmo li imali izazove? Jesmo. Neki su bili teški i o njima neću javno govoriti – jer nisu za ekran, nego za naša srca. Ali ono što nikada nije bilo upitno – bilo je prihvaćanje. I to je milost. 🌿 Nijedna obitelj nije savršena. Nekad se posvađamo i s vlastitim roditeljima i bližnjima. Ali ako ponekad ne ide sve glatko – važno je da ostane poštovanje. Ako imaš to, imaš temelj. Ostalo se gradi.